GLUMAC ILI NEŠTO SLIČNO
Da li još jednom da vam se poklonim
poštovana publiko?
Ko zna da li više ikada treba glavu da pognem pred vama?
Naklon moj da li zaslužujete?
Zar je baš trebalo toliko da se ogolim
na ovoj pozornici preživljavanja?
Vama,
hijenskim smiljuljenjima iz mraka?
Čemu aplauz poštovana publiko?
Zar ste stvarno zadovoljni ovom mojom izvedbom
od smijeha, suza, smrti, bolesti, zla i užasa
ili vaša oholost ide na viši nivo
da aplauzom uvećavate moju bijedu od igre
i tražite bis na gorčinu koja je isplivala iz mene
tu pred vama
tu pod ovim reflektorima
na ovim daskama od života?
Upalit će se sva svjetla,
još samo malo strpljenja poštovana publiko.
Pa ćemo onda u oči da se pogledamo
i lagano saberemo
sva vaša podmetanja nogu
i sva moja padanja na pozornici.
Sva moja zaboravljanja teksta
i vaša pogrešna šaputanja.
Sva vaša kašljucanja, kikotanja i zvonjave mobitela
i moje male zbunjenosti vašom neodgojenošću.
Upalit će se svjetla,
utihnut će muzika,
prestat će aplauz,
i ostat ćemo samo vi i ja
poštovana publiko.
Ja iznad vas na pozornici od životarenja,
gol i poluponosan,
sa nakupljenom pljuvačkom u ustima
koju ću kao svaki dobar, loš ili prosječan glumac
kojeg si ti publiko moja poštovana
stvorila i zgazila
da podijelim sa tobom...